ћирилица

Studirao/la, masterirao/la, doktorirao/la u inostranstvu? Podeli svoje iskustvo sa drugima!
Razmišljaš da upišeš osnovne/master/doktorske studije u inostranstvu? Informiši se o iskustvima onih koji su već bili!


 

Studije lingvistike u Hajdelbergu

Piše: Aleksandra Simić (student master studija lingvistike engleskog jezika na Univerzitetu u Hajdelbergu, Nemačka)

 

U Hajdelberg, gradić na obali reke Nekar u Baden-Virtembergu u Nemačkoj, došla sam u septembru prošle godine. Dobila sam stipendiju Basileus, koja podrazumeva celokupne master studije u trajanju od dve godine na Univerzitetu u Hajdelbergu, najstarijem nemačkom univerzitetu.
Ovaj program je istraživački orijentisan, te pored pohađanja kurseva, radimo i veliki broj samostalnih studija i učestvujemo u projektima. U okviru pragmatike sam se bavila pronominalnom deiksom u političkom diskursu, u okviru sociolingvistike sam istraživala konstrukciju identiteta u tekstovima autora koji žive u inostranstvu, a koji se objavlјuju na sajtu Politike u rubrici „Moj život u inostranstvu“. Dešava mi se ono što se, verujem, dešava mnogima koji studiraju izvan Srbije – interesovanje za bavlјenje lokalnim temama postaje veće, pa iako studiram lingvistiku engleskog jezika, neretko obrađujem srpski korpus.  
Što se tiče bavlјenja engleskim korpusom, trenutno radim na manjoj studiji diskurzivne konstrukcije i indeksacije mesta četvrti Vilijamsburg u Bruklinu, Nјujork. Fokusiram se na hranu, tačnije, nazive jela, menije, slogane, reklamne poruke, natpise na pijacama i pokušavam da pokažem na koji način se gradi jedinstveni identitet ove četvrti. Ovo istraživanje spada u domen urbane lingvistike, grane koja je na neki način nasledila klasičnu dijalektologiju. Ona se, kao što joj i ime kaže, fokusira na gradove, identitet njihovih stanovnika i u obzir uzima tradicionalne sociolingvističke kategorije, ali pored njih, posebno razmatra dinamičnost i promene koje nosi moderno doba, između ostalih džentrifikaciju i delovanje supkultura, te analizira urbanu semiotiku. Pažnja se obraća i na faktore poput globalizacije, migracija i mobilnosti, multikulturalnosti i multietničnosti. Promene se opisuju terminima među kojima su enregisterment, lingvistički i semiotički pejzaži (engl. lingustic and semiotic landscapes), metrolingualism, place making. Ovaj pravac karakteriše i velika multidisciplinarnost te često ulazi u okvire geografije grada, antropologije, prostornog planiranja. Svi studenti master programa učestvuju u kreiranju korpusa pod nazivom Heidelberg Urban Corpus 2015, koji obuhvata materijale o najviše džentrifikovanim područjima Nјujorka i Londona.
Bavim se i kontrastivnom reduplikacijom u okviru predmeta konstrukciona gramatika, jednog relativno novog pravca u lingvistici, koji se u širem smislu može povezati sa kognitivnom lingvistikom. Naime, ovaj pravac nastoji da premosti tradicionalnu barijeru između semantike i sintakse, a za svoje osnovne jedinice uzima konstrukcije.
Potom, tu je i kritička analiza diskursa, a u sledećem semestru me očekuje psiholingvistika. Time ću ovde zaokružiti teorijsku pripremu neophodnu za pisanje master teze. Još uvek ne znam koja će to tema biti, ali imam osećaj da će se u njoj susresti jezik i politika.
Studenti se podstiču da odlaze na konferencije kako bi razmenili svoja istraživačka iskustva. Nedavno je ovde održana konferencija Cognitive Explorations into Metaphor, na kojoj je jedan od najvećih stručnjaka i najproduktivnijih autora današnjice kada je konceptualna metafora u pitanju, prof. Zoltan Kevečeš (Zoltán Kövecses), održao je uvodno predavanje na temu „Odakle metafore dolaze“ (Where Metaphors Come From) i predstavio svoju novu knjigu pod istim nazivom. I inače, na odseku za lingvistiku katedre za anglistiku predaje veliki broj sjajnih profesora, a redovna su gostovanja profesora sa drugih renomiranih univerziteta, što čini da studenti ovde osećaju da zaista pripadaju svetskoj akademskoj zajednici. Neizbežni su i kolokvijumi (razgovori, diskusije), koji se održavaju jednom nedelјno – to je prilika da čujemo šta druge kolege i profesori trenutno istražuju, kao i da popričamo o dilemama i preprekama na koje nailazimo u svom radu.
I da dodam još koju rečenicu o „nelingvističkim“ temama. Živeti u Hajdelbergu znači otići biciklom do fakulteta koji se nalazi u odlično očuvanom i romantičnom starom gradu izgrađenom u baroknom stilu. Uživati u svakom predavanju. Prošetati i preći preko Starog mosta, popeti se na Philosophen weg, sa koga se vidi prelepa panorama grada.
Rekreirati se može i penjanjem do hajdelberškog zamka i još dalјe do najviše tačke u kraju - Königstuhl. Ako se i učini daleko, tu je šarmantna stara gondola, koja se umorno i zadihano penje do vrha. Svakako se treba okrepiti i nemačkim specijalitetima među kojima su Käsespätzle, Maultaschen, Flammkuchen na jednom od brojnih trgova u Starom gradu ili na jednoj od terasa restorana na obali reke Nekar.


U Nemačkoj i okolini treba putovati, učiti nemački i pričati na nemačkom, biti uporan i dosledan, jer je veoma lako upasti u zamku stalnog pričanja na engleskom, pogotovo u ovako turističkom gradu. I naravno, radovati se svakom studentskom danu, jer je neponovlјiv!
Za kraj: na pitanja o tome kako sam se snašla i, uopšte, kako mi je „tamo“, nasmešim se i jednostavno odgovorim da sam veoma srećna. 

Dodaj komentar (0)

Lingvistički raj

Piše: Almir Mustafić (Centar za poslovnu edukaciju, Tuzla)

 

Polovinom 2012. godine bio sam pri kraju magistarskog studija, pa sam se osjećao kao da mi je u mojoj naučnoj karijeri nešto nedostajalo. Radio sam ‘punom parom’, ali sam se ipak osjećao kao da mogu mnogo više od toga. Iza sebe sam imao priznanja Univerziteta u Tuzli, plakete, stipendije, seminare, konferencije i objavljene radove, ali mi se činilo da je vrijeme za nešto veće. Oblast kojom se bavim je kognitivna lingvistika, a moj uži interes je analiza politčkog diskursa SAD-a.
Tih dana Američka ambasada u BiH organizovala je u Tuzli šestodnevni seminar za nastavnike engleskog jezika, pa sam imao priliku upoznati jako interesantne ljude. Provodio sam vrijeme sa Kregom Dikerom, Lisom Handli i Asmirom Dorićem. Slušajući o programima i stipendijama koje su Sjedinjene Američke Države nudile studentima u BiH shvatio sam da je Fulbrajtova stipendija upravo ono što mi je nedostajalo. Odlazak u SAD i rad sa najboljim stručnjacima svijeta bio je upravo onaj korak koji mi je cijelo vrijeme nedostajao.
Prijavio sam se nekoliko dana nakon toga. Poslije nekoliko jako intenzivnih i iscrpljujućih selekcija imao sam i finalni intervju. Šest članova komisije ispitivalo me nekih sat vremena. Pričali smo o mom istraživanju, situaciji u državi, SAD-u, studijima, izazovima u BiH i SAD-u i budućim planovima. Ukratko, o svemu i svačemu. Umjesto uobičajenog roka od sedam do deset dana, narednog dana obaviješten sam da sam dobio stipendiju! Moji snovi o studiranju na skoro dvjesto godina starom univerzitetu Case Western Reserve i upoznavanju profesora Marka Tarnera napokon su se ostvarili!
U Ameriku sam otputovao 25. avgusta 2013. Letio sam za Beč i Vašington i na kraju stigao u Klivilend, dvomilionski grad smješten na obali jezera Iri u kojem sam proveo narednih devet mjeseci.
Klivilend je izuzetno lijep - po američkim standardima - gradić. Neboderi Terminal i Key, dvije zgrade od oko 300 metara, vide se iz skoro svakog dijela grada. Stanovnici Klivilenda posebno su ponosni na svoj NBA tim, Klivilend Kavalijers (Cleveland Cavaliers), u kojem je svoju karijeru počeo poznati Lebron Džejms. Klivilend Indijans (Cleveland Indians) i Klivilend Brauns (Cleveland Browns), bejzbol i fudbal timovi posebna su atrakcija Klivilenda, a čini se da kao šlag na tortu dođu istraživački centar NASA i poznata rokenrol kuća slavnih. Klivilend takođe ima i drugi najveći kompleks pozorišta u SAD-u, Playhouse Square, pa uz sve ostalo ovaj grad za svačiji ukus ima ponešto.
Narednog dana, nakon skoro dvanaest sati oporavka zbog promjene vremenske zone, bio sam spreman za istraživanje novog doma. Zgrabio sam ruksak i izašao napolje. Prošetao sam kampusom i gradom, a nakon toga na Odsjeku sam imao sastanak sa savjetnikom.
Prva osoba koju sam sreo na Odsjeku bila je Džesika Mekginis. Široki osmijeh i riječi dobrodošlice bile su sasvim  dovoljne da shvatim o kakvom univerzitetu je riječ. Nakon kratkog upoznavanja predstavila me profesorima, a onda i ostalim kolegama istraživačima koji su u SAD stigli nekoliko dana prije mene. Prošetali smo kampusom, pa sam imao priliku ponešto i čuti o svim onim mjestima koja sam prethodno vidio.


Narednog dana imao sam prve časove, a s obzirom da je moj mentor jedan od najboljih kognitivnih lingvista na svijetu, bio sam poprilično nervozan. Međutim, ispostavilo se da za to nije bilo potrebe. Profesor Tarner nevjerovatan je čovjek, a studente je svojim znanjem i samim predavanjima redovno ostavljao bez daha. Neki su ga zbog toga zvali “profesor vanzemaljska inteligencija”. U isto vrijeme profesor Tarner bio je i jedan od najprijatnijih i najskromnijih ljudi koje sam ikada upoznao. Za studente je na raspolaganju bio 24 sata dnevno, a svoj posao ne samo da je volio, već ga je jednostavno živio. Jedna od njegovih najčešćih rečenica bila je: “Često putujem van SAD-a, ali ako me trebate, bez obzira gdje se ja nalazio, pošaljite mi vaš broj telefona, imejl ili skajp adresu, a ja ću vas zvati kada vi budete imali vremena.” Šta još možete poželjeti od mentora poput profesora Tarnera?
Sistem obrazovanja potpuno je drugačiji od onoga na koji sam ja navikao u BiH. Kada dođete u SAD, jedna od prvih stvari koju naučite je da svoju, ali i tuđu slobodu i prava bezuslovno morate poštovati. Ispraznih savjeta i priča koje nisu zasnovane na dobro provjerenim informacijama sigurno nećete čuti, a ukoliko jednom izgubite reputaciju, velika vjerovatnoća je da će vas to pratiti jako dugo. Dakle, svi dobro paze o čemu govore i koje izvore koriste. U skladu s tim, studenti rade istraživanja u onoj oblasti i u onom smijeru u kojem oni žele, a ne u onom u kojem njihov mentor želi ili misli da treba. Profesor Tarner takav pristup smatrao je čistim činom fašizma.
Što se tiče teorije, pristup je potpuno drugačiji. Njihovo pravilo je da su teorijski postulati samo “etikete” kojima obilježavamo neke prirodne zakonitosti i ništa više. Te “etikete” trebaju nam kako bi oni koji se bave naukom lakše i brže shvatili o čemu govorimo. Dakle, teorija nije svrha sama sebi. Ona služi da bi se putem nje nešto istražilo i nešto novo otkrilo. Ukoliko bih morao sažeti američki proces istraživanja u tri koraka rekao bih da su oni sljedeći: želja za istraživanjem, usvajanje neophodne teorije i istraživanje. Studenti kreću sa željom da nešto istraže. Nakon toga usvajaju neophodne teorije ili alate za istraživanje, a onda rade željeno istraživanje.
Takođe, bilo mi je interesantno da one, koji samo teoretiziraju, i ne uvažavaju baš pretjerano. Smatraju da neki ljudi imaju kapaciteta da nauče teoriju i ništa više. Oni mogu pomagati i savjetovati one koji tek uče teoriju, ali veoma rijetko one koji rade stvarna istraživanja. Bitno je da usvojite teoriju da bi radili istraživanja, a tek nakon urađenih istraživanja vi, zaista, imate pravo da se vratite na teoriju i drugima pričate o njoj. Teoriju, na osnovu svojih istraživanja, možete potvrditi ili osporiti, ali tek nakon istraživanja, tj. praktične primjene. Bez primjene teorije na istraživanja niko vas neće uzimati za ozbiljno, a vjerovatno ni trošiti svoje vrijeme da sluša izlaganja o onome o čemu su već napisani tomovi i tomovi knjiga. Dakle, potpuna suprotnost od sistema obrazovanja u kojem je teoretiziranje u centru i u kojem je teorija svrha samoj sebi.
U skladu sa ovakvim pristupom, tokom prve trećine semestra studentima se predaju najnovija otkrića i teoretski postulati koji stoje iza njih, dok tokom druge dvije trećine semestra studenti rade istraživanja i predstavljaju ih svojim kolegama. Naravno, profesor na početku svakog časa uvijek ispredaje ponešto novo, ali je fokus tokom druge dvije trećine strogo na istraživanjima i novim stvarima. Ne radi se tu o revolucionarnim otkrićima, ali se na ovaj način studenti “od malih nogu” uče šta je svrha nauke. Nakon svake prezentacije nekog od studenata, svi ostali studenti postavljaju pitanja i raspravljaju o onome što je predstavljeno, pa se tako svaka faza istraživanja dobro analizira i ispita, a do samog završetka istraživanja studenti detaljno istraže svoje teme i nauče kako govoriti o onome što su radili, kako adekvatno odgovarati na pitanja, a takođe i prezentacijske vještine.
Akademska anksioznost, koja je jako rasprostranjena na Balkanu, potpuna je nepoznanica u SAD-u. Pod “akademska anksioznost” mislim na ona silna ukrašavanja i uljepšavanja istraživanja raznoraznim, često potpuno neprikladnim, izrazima, frazama i terminima. U SAD-u rezultati istraživanja uvijek su u centru pažnje, a jezik treba da bude jasan, precizan i dovoljno formalan da bi se razlikovao od običnog govornog jezika.
Tokom boravka u SAD-u radio sam istraživanje na temu Idealni predsjednički kandidat SAD-a. Radi se o analizi verbalne i neverbalne komunikacije, društveno-ekonomskih prilika, političkih platformi i političkih kampanja. Takođe, pohađao sam i redovnu nastavu na kojoj sam slušao predmete iz kognitivne lingvistike, neurologije, medija, međunarodnih odnosa i neverbalne komunikacije.
Sloboda odabira predmeta jako je široka, a studenti obično diplomiraju u dvije oblasti. Svaki predmet predaje po nekoliko profesora, pa je odabir predmeta, a i samog profesora na samom studentu. S obzirom da je studiranje u SAD-u izuzetno skupo, studenti se detaljno informišu o svakom predmetu i pročitaju biografije i objavljene radove svakog profesora, a tek onda prave odabir profesora i predmeta koje će slušati. Ovako je spriječen svaki pokušaj nepotizma pri zapošljavanju, pa tako, recimo, ako neki profesor nije dovoljno dobar, studenti sigurno neće odabrati ni tog profesora, a niti predmet koji on predaje. Pravi akademski raj, naravno, za ljude koji žele ozbiljno studirati, učiti i raditi.
U slobodno vrijeme bavio sam se trčanjem, biciklizmom i borilačkim vještinama. Bio sam i član lokalnog Toastmaster kluba za vještine javnog govorništva, a sa prijateljima sam učio ruski i njemački. Kompletno okruženje u kojem svi naporno rade i istražuju djeluje jako motivirajuće, a mogućnosti ima bezbroj, pa je za brz profesionalni razvoj dovoljno da energiju usmjerite u pravom smjeru. Sve je daleko lakše i jednostavnije nego na Balkanu.
Fulbrajt fondacija organizovala je i nekoliko večera i seminara koji su bili usmjereni ka širenju mreže ljudi i međusobnom upoznavanju Fulbrajtovih stipendista iz cijelog svijeta. Prilikom jednog od ovih seminara imao sam priliku otići u glavni grad Teksasa Ostin i posjetiti zgradu njihove Vlade.


Nekoliko dana proveo sam sa svojim prijateljima Tomasom i Olom Lombardi, profesorima koje sam upoznao na Američkom univerzitetu u Bosni i Hercegovini. Putovali smo do Picburga, Vašingtona i Njujorka.
Uskoro je došao i kraj maja, vrijeme za povratak kući. Posljednji mjesec proveo sam uživajući u proljetnom suncu Klivilenda, družeći se sa mnogobrojnim prijateljima i kolegama koje sam stekao tokom boravka u SAD-u. Putovali smo do Čikaga, Indijanapolisa, Dejtona, Kolumbusa i Nijagarinih vodopada. Posljednji dan proveo sam sa svojim cimerima, analizirajući moje američko iskustvo, a naš zajednički zaključak bio je da snaga Amerike ne leži u njenoj ekonomiji, nauci ili vojsci, već u njenim ljudima. U ideji tolerancije, uvažavanja, raznolikosti i poštovanja koju Amerikanci ponosno nose i nesebično dijele sa svima onima koji slobodu smatraju najvažnijim društvenim idealom. 

Dodaj komentar (0)

Caminante, no hay camino, se hace camino al andar

Piše: Ivana Bošković (Katedra za iberijske studije Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Filozofsko-umetnički fakultet Univerziteta u Alkali)


Izučavanje stranog jezika ne znači samo učenje novih reči i gramatike, već podrazumeva i upoznavanje  kulture i života ljudi koji taj jezik govore. Takođe znači i prevazilaženje granica, kako fizičkih, tako i mentalnih, što je za mene jedan od glavnih ciljeva u životu. Verujem da je san svakog studenta stranih jezika da ode, na kraći ili duži period, u zemlju u kojoj se govori jezik koji studira. Znam da je to bio jedan od mojih snova i, zahvaljujući pre svega podršci porodice, uspela sam da ga ostvarim.
Nakon završenih osnovnih studija španskog jezika i hispanskih književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, odlučila sam da školovanje nastavim u inostranstvu, u Španiji. Madrid, grad koji sam nešto ranije posetila i u koji sam se zaljubila na prvi pogled, bio je moja želja od početka, tako da sam, posle više meseci traganja i odlučivanja, u septembru 2010. godine krenula na svoje veliko putovanje.
Upisala sam master iz interkulturne komunikacije, tumačenja i prevođenja u državnim službama na Filozofsko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Alkali. Ova madridska opština, Alkala de Enares, poznata je po tome što je u njoj rođen Migel de Servantes, ali i po tome što su vrata njenog univerziteta prvi put otvorena davne 1499. godine. Ta duga univerzitetska tradicija koja je ispunjavala hodnike, vrtove i biblioteke je često činila da se osećam kao da živim u nekom drugom vremenu, a ponekad je bila i motiv više za učenje (bilo je zanimljivo razmišljati o tome kako su nekada tim istim hodnicima hodali Lope de Vega ili Fransisko de Kevedo).
Sam master je predstavljao jednu potpuno novu oblast u mom dosadašnjem obrazovanju – prevođenje u državnim službama (npr. bolnicama, policiji, i sl.), a bio je izazovan i zato što se radilo o prevođenju između dva, za mene, strana jezika (španskog i engleskog). Svideo mi se način na koji je master koncipiran – prvog meseca nije bilo časova, već smo preko virtuelne platforme dostavljali radove na različite teme, a zatim smo od novembra do februara imali redovne časove. Posle toga je usledila praksa u španskim državnim institucijama, i, na kraju, pisanje završnog master rada. Ništa lako, ali ništa nemoguće, naročito uz društvo i život van škole kakav sam imala. Pored Španaca (koji su bili u većini) i mene, jedine iz Srbije, master su pohađali i studenti iz Portorika, Turske, SAD-a, Tajlanda, Velike Britanije, što je bilo sasvim dovoljno da jednu od tema mastera – interkulturnu komunikaciju – sprovedemo i u praksi.
Alkala de Enares, iako deo Madrida, deluje kao da je gradić za sebe (kao Zemun u odnosu na Beograd). Mali je, ali zgodan za život – sve je blizu, ima kulturnih dešavanja i mesta za izlaske, a i jeftiniji je od samog centra Madrida (što je za studente izuzetno važno). Sam Madrid je dovoljno blizu i dovoljno daleko (mada nije na odmet bilo imati prijatelje po centru).
Ja sam dobila stipendiju za smeštaj, tako da sam bila u univerzitetskom kampusu sa ostalim studentima. Živela sam u istoj kući sa cimerkama iz Portorika, Dominikanske Republike, San Salvadora i Sevilje (u pitanju su bile kuće, ne sobe, za osam ili četvoro studenata). "Kroz" njih i njihove živote upoznala sam latinoamerički kontinent (i Španiju), njihove običaje, hranu, način razmišljanja, razlike, ali i mnoge sličnosti… I toliko toga još tek treba otkriti!
Tokom tih godinu dana sam mnogo naučila iz oblasti koju sam želela da istražujem, ali još više stvari sam naučila o životu, snalaženju, druženju, prijateljstvu, i, naravno, o sebi.

Dodaj komentar (0)

Jedan program, dva grada

Piše: Milena Mihajlović (Pedagoški fakultet Univerziteta u Ljubljani)


Nakon što sam završila osnovne studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, poželela sam da nastavim studije u interdisciplinarnom okruženju, a kada sam pronašla internet stranicu o programu Kognitivne nauke, shvatila sam da je to ono što me interesuje. Program mi je delovao i zahtevno, i zanimljivo. Videla sam da postoji mogućnost da isti program upišem u pet različitih gradova (Beč, Bratislava, Ljubljana, Zagreb i Budimpešta). Izabrala sam Ljubljanu, poslala sam i-mejl Fakultetu i uskoro dobila odgovor. Bilo je potrebno poslati CV, motivaciono pismo, diplomu, spisak ocena i predmeta, i konačno, obaviti razgovor sa njima u septembru. Nakon toga odlučuju o tome koji kandidati su primljeni.
Program je zanimljiv jer obuhvata predmete koji na prvi pogled deluju nespojivo: Programiranje, Veštačka inteligencija, Uvod u neurologiju, Kognitivna psihologija, Uvod u lingvistiku, Statistika, Uvod u filozofiju, i još neke. Ipak, svidelo mi se to na koji način su sve povezali, kao i to što su profesori bili maksimalno otvoreni i  motivisani za sve naše predloge. Osim toga, imali smo i priliku da kroz praksu naučimo o onome što smo učili tokom nastave. Naime, svako od nas je mogao da izabere kojem će se konkretnom projektu u toku priključiti, gde je svako mogao da oseti i kako funkcioniše timski rad. Izabrala sam praksu u Kliničkom centru, i priključila se projektu o meditaciji, gde sam, zajedno sa dva profesora i tri studenta, učila o tome kako se izvode EEG snimanja, šta je neophodno obaviti pre i posle snimanja, ali i o tome kako pravilno dizajnirati eksperiment i doći do željenih rezultata. Zajedno smo čitali aktuelne članke o istraživanjima u oblasti meditacije, diskutovali u toku snimanja, izlagali o tome na času, a kasnije smo celokupan rad predstavili na posteru sa kojim smo nastupali na konferenciji koja je u organizaciji ovog master programa.
Trenutno sam na drugoj godini ovog master programa. Razmena studenata u trećem semestru je obavezna, a za to se dobija i stipendija (Erasmus ili Ceepus, ukoliko je neko već primao Erasmus ranije), te sam tako došla u Beč (opet, može se izabrati bilo koji od preostala četiri grada), gde sam i produžila boravak i stipendiju, što je isto tako mogućnost izbora. Zanimljivo je da se mogu izabrati predmeti sa bilo kog fakulteta. Trenutno radim na projektu vezanom za računarsku i kognitivnu lingvistiku. Tačnije, cilj mi je da ispitam i istražim najprikladniji računarski model inflektivne morfologije imenica u hrvatskom jeziku kroz prizmu kognitivnih nauka.
Ovaj program preporučujem svima onima koje privlače kognitivne nauke, interdisciplinarno okruženje i timski rad, jer su to jedne od najvećih vrednosti koje on pruža. Zanimljivo je i to da ga upisuju i ljudi koji su završili ekonomiju, arhitekturu, dizajn i drugo, kako bi proširili svoja znanja i povezali ih sa aktuelnim interdisciplinarnim pravcima i temama u svojim strukama (npr. kako dizajnirati učionice u kome će se učenici osećati prijatno i u kome će moći maksimalno da iskoriste svoje potencijale).

Dodaj komentar (0)

Moja Granada

Piše: Sofija Petrović (Katedra za hispanistiku, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu)

 

Oduvek sam maštala da makar jednu godinu studija provedem na stranom univerzitetu, raspitivala se i čitala o tome. Na prvi pogled delovalo je neverovatno, teško ostvarivo i kao nešto što se samo drugima dešava. Otud moja zbunjenost i neverica od kada su me iz JoinEuSee programa obavestili da sam dobila stipendiju za dva semestra, pa sve dok mi jednog trenutka (nakon otprilike mesec dana provedenih u Granadi) nije sinulo: Hej, ti sada živiš u Španiji! A to je za studenta hispanistike zaista san.
Sistem rada na fakultetu se minimalno razlikuje od našeg i veoma brzo smo se uklopili, bez nekih većih problema. Moram da priznam da smo se mi iz Srbije na ispitima pokazali kao jedni od najuspešnijih, što je svakako bilo laskavo i ohrabrujuće. Ispostavilo se kao dobro da zahtevi profesora nisu previsoki jer nam je tako ostajalo vremena da proživimo našu špansku avanturu izvan predavanja. I zaista, to je bilo ono najdragocenije.
Granada je savršen grad, prepun studenata iz svih delova sveta (prva je Erasmus destinacija u Evropi), odgovarajuće velik, dostupan, živ i šaren, bogat kulturnim nasleđem, gotovo jednako udaljen od Sredozemne obale i Sjera Nevade, najjužnijeg ski-centra u Evropi. Tamo se zaista osećate kao da je sve podređeno studentima, i to posebno onim na razmeni. Nailazite svuda na ljubaznost, otvorenost, želju drugih da vas upoznaju sa gradom, ali i da pritom upoznaju vas i čuju o vašoj kulturi. Zaista su nam temperamenti negde bliski, pa se lako identifikujemo i istolerišemo njihovu malu neorganizovanost i sklonost da  subjektivnije gledaju na sat.
Stipendija je bila i više nego dovoljna da pokrije sve troškove, tako da nam je ostajalo novca da proputujemo i upoznamo i druge krajeve Španije. Osim većeg dela Andaluzije, obišla sam i sever zemlje, potpuno drugačiji od doživljenog juga, i neizostavnu Ibicu.
Meni je ovo iskustvo bilo posebno na više različitih nivoa. Upoznala sam mnogo mladih ljudi, sličnih interesovanja i pogleda na svet i trudila se da doprinesem toj opštoj razmeni mišljenja, iskustava i ideja. Na profesionalnom planu sam veoma napredovala, budući da sam godinu dana živela u sredini gde se govori jezik koji studiram. To značajno proširuje polja u kojima taj jezik koristite i stvara situacije koje je gotovo nemoguće simulirati u učionici. Jednako je značajno to što sam mogla da proživim kulturu koju proučavam i volim. Uživala sam u svakoj šetnji uskim, živopisnim ulicama stare jevrejske četvrti ili pogledu na impresivnu i tajanstvenu Alambru sa Albajsina, brda koje su nekad nastanjivali Mavari. Susret te tri kulture koje su činile stvarnost srednjevekovne Granade i njihovo sigurno preplitanje do naših dana na poseban način boji granadski vazduh, već oplemenjen suncem i zvucima flamenka. 
Promene koje donese studentska razmena teško je odjednom sagledati. Otkrije vam neke delove vas samih za koje niste ni znali ili ste ih samo naslućivali, proširi poimanje svega i nametne stav da sve možete, samo je potrebno da želite i nađete pravi način. Takođe, shvatite da je svet mali, ali i nesaglediv u svojim raznolikostima i da želite odmah da počnete da otkrivate one nove i neslućene.

 

 

 

Dodaj komentar (0)

Još članaka...

  1. Alex u zemlji čuda