ћирилица

Ovde objavljujemo autorske tekstove članova Društva mladih lingvista iz semantike i pragmatike. Napominjemo da su tekstovi zaštićeni Creative Commons licencom (Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija), pod kojom se podrazumeva da je dozvoljeno umnožavanje, distribucija i javno saopštavanje dela, bez prerada, ali samo u nekomercijalne svrhe i pod uslovom da se navede ime autora.


 

Kontrastivna reduplikacija fokusa iliti "Dođi na kafu. Mislim KAFU-kafu."

Piše: Aleksandra Simić (student master studija lingvistike engleskog jezika na Univerzitetu u Hajdelbergu, Nemačka)

 

Kontrastivna reduplikacija fokusa (engl. Contrastive Focus Reduplication) je proces dupliranja morfosintaktičke jedinice koji rezultira selektovanjem prototipičnog značenja, naglašavanjem ili proširenjem semantičkog opsega. Ova pomalo komplikovana definicija se najlakše može približiti primerom:

Ovde je očigledno neko budan (ili se pretvara da jeste), ali još uvek nije ustao. Razlika u značenju potiče najpre iz činjenice da se na engleskom jeziku biti budan i ustati može reći na identičan način - tobeup. Kako bi se stavio akcenat na značenje koje podrazumeva budnost i vertikalni položaj, spontano dolazi do reduplikacije forme i dobijamo UP-up.

Evo još jednog primera - razgovor između majke i kćerke neposredno pre kćerkinog izlaska na scenu:

Mom: Are you nervous?
Daughter: Yes, I am. But you know, I am not NERVOUS–nervous.

Kćerka očigledno jeste nervozna, ali ne previše. Reduplikovana forma sugeriše naglašavanje osnovnog značenja.
Razgovor dvoje studenata koji studiraju u Vermontu, na severu SAD-a, ali jedan od njih je sa Floride, gde i dalјe živi njegova porodica, takođe je primer za reduplikaciju fokusa:

Mark: I’m going home this weekend.
Susan: Home?
Mark: Yeah, HOME-home, to Orlando.

U ovom slučaju HOME-home označava mesto gde je njegova kuća i porodica, a ne privremeno mesto u kome živi (na primer: studentski dom u gradu u kome studira). Možda ovaj fenomen postoji i u srpskom jeziku. Student koji trenutno živi u Beogradu zbog studija kaže da za vikend ide kući, i to KUĆI-kući, npr. u Kruševac, iz kojeg dolazi. Ako postoji, napišite u komentarima primere koje znate, pošto bismo voleli da vidimo da li ovaj fenomen, prisutan u neformalnom i govornom engleskom jeziku, polako počinje da se primećuje i kod nas.
Veoma efektna upotreba ove forme primetna je u reklami švedskog proizvođača nameštaja IKEA:

 

Naime, IKEA upoređuje e-book, digital book, notebook sa jedinim pravim prototipičnim značenjem knjige, koja ima korice i unutra ispisane strane i koju IKEA naziva bookbook. Reduplikacijom se ukazuje na nemarkiranost.
Na kraju dugujemo objašnjenje onoga što stoji u naslovu - kako da nekog pozovete na kafu, a da ne budete pogrešno shvaćeni. Daću primer na engleskom, a vi nam javite da li ste nekada bili u sličnoj situaciji.

Amy: Maybe you’d like to come in and have some coffee?
Jack: Yeah, I’d like to!
Amy: But I mean COFFEE-coffee, nothing else.

Ejmi želi da potvrdi da ona poziva Džeka (samo) na kafu (napitak), te reduplikacija sugeriše bukvalno značenje (a ne preneseno, koje zapravo implicira lјubavni sastanak). Eto jedne zgodne upotrebe kontrastivne reduplikacije fokusa. Ona nam pomaže da predupredimo moguće nesporazume i izbegnemo da budemo pogrešno shvaćeni.
U engleskom jeziku je ovaj fenomen veoma rasprostranjen, naročito u neformalnom govoru, ali je u upotrebi i u reklamnom i internet diskursu. Polako ga primećujemo i u nekim drugim evropskim jezicima. Ako postoji i u srpskom jeziku, napišite u komentarima primere koje znate. 

Dodaj komentar (0)

Pronominalna deiksa u službi moći političkog ubeđivanja

Piše: Aleksandra Simić (student master studija lingvistike engleskog jezika na Univerzitetu u Hajdelbergu, Nemačka)


Deiksa je termin koji opisuje način na koji govornici uz pomoć lingvističkih sredstava ukazuju na sebe, svoje sagovornike i okolinu. (O’Keefe et al., 2011: 36). Deiksa se deli na personalnu (ličnu), lokacijsku i temporalnu deiksu, dok neki autori dodaju i deiksu diskursa, socijalnu deiksu i deiksu empatije. (Bar-Hillel, 1954; Lyons, 1977; Levinson, 1983; Perkins, 1992; Fillmore, 1997). Jezički oblici koji upućuju na deiksu nazivaju se deiktički izrazi ili deiktici. Kao deiktici mogu biti upotreblјene i lične zamenice. Sve su češće studije koje se bave deiktičkom upotrebom ličnih zamenica.
Analiza deiktičke upotrebe ličnih zamenica u političkom diskursu se pokazala kao veoma primenjiva u lingvističkoj analizi političke ideologije i propagande. Seidel (1975) ukazuje na postojanje dvosmislenosti i „nimalo naivnu“ upotrebu lične zamenice „mi“. Zupnik (1994) je uvela termin „nejasna deiksa“ (engl. vague deixis) kako bi objasnila poteškoće u rezoluciji pronominalnih deiktika prvog lica množine. Analizirajući deiktičku upotrebu lične zamenice „mi“ u političkoj televizijskoj debati, pokazala je kako „nejasna deiksa“ doprinosi porastu moći političkog ubeđivanja. Blas Arroyo (2000) je zapazio razliku između „predsedničkog ja“ i „partijskog mi“, uz pomoć čega je utvrdio kako učesnici političke debate postižu različite cilјeve – predstavlјanje sopstvenog programa ili napadanje protivnika. Proctor & Su (2011) su primenile koncept „banalnog nacionalizama“ (Billig, 1995) kako bi objasnile učestalo političarevo identifikovanje sa čitavom nacijom kroz upotrebu personalnog deiktika „mi“.
Obraćanja premijera Aleksandra Vučića obiluju deiktičkom upotrebom lične zamenice „mi“ i odgovarajućih padežnih i posesivnih oblika. U analizi inauguracionog govora, održanog 27. aprila 2014. u Narodnoj skupštini, suočavamo se sa problematičnom pronominalnom rezolucijom, koja nam otežava identifikovanje referenata na koje deiktici upućuju. 

Želim rezultat za našu Srbiju, ne vlast i moć,
već snažnu zemlјu na koju ćemo biti ponosni svuda u svetu,
koju ćemo voleti, braniti i čuvati, lјubomorno i hrabro od svih
koji će nam bezbroj puta ponavlјati kako je svuda drugde bolјe,
kako kod nas ništa ne valјa i nikada neće biti dobro,
zemlјu zbog koje ćemo prestati da se stalno žalimo i kukamo nad svojom sudbinom
i govorimo kako nam je, zbog tamo nekog drugog, loše i teško,
zemlјu zbog koje ćemo uzeti i lopatu i čekić i olovku u ruke, zasukati rukave
i pokazati i tvrdoglavo braniti ono što svi osećamo i mislimo o svojoj Srbiji,
a to je naša Srbija koja je sve što imamo, nju volimo više od svega.
Zato je vreme da od Srbije prekinemo samo da tražimo i uzimamo,
vreme je da joj damo sebe, svoj rad, svoje znanje, svoj trud
i, pre i više od svega, svoje poštenje, odgovornost i lјubav.

Pitanja koja se nameću su – da li se na rad i požrtvovanost pozivaju samo poslanici prisutni u Skupštini, od kojih se očekuje odgovornost i vredan rad, s obzirom na funkcije za koje su odabrani, ili pak svi koji sede ispred svojih televizijskih ekrana? Da li televizijski gledaoci pronominalni deiktik „mi“ interpretiraju inkluzivno? Nedostatak referentne specifičnosti omogućava proširenje referentnog prostora, što doprinosi povećanju opsega obuhvata pronominalnog deiktika, koji više ne podrazumeva samo prisutne u Parlamentu, već i televizijske gledaoce, a implicitno i čitavu populaciju u Srbiji. Zupnik (1994) zaklјučuje da se na ovaj način publika stimuliše da se složi sa stavovima koje političar zastupa.
Autorski tekst premijera Vučića, objavlјen u dnevnom listu „Večernje novosti“ 31. decembra 2014. godine, takođe obiluje pronominalnom deiksom. Upotreba pronominalnog deiktika „mi“ u narednim primerima je ekskluzivna iz perspektive čitalaca. Premijer Vučić, naime, koristi „partijsko mi“ (Blas Arroyo, 2000), u kome pripadnici jedne političke opcije zajedno sa liderom učestvuju u realizaciji projekta i dele postignut uspeh.

I sve što je Srbija uradila za osam meseci ove vlade, uradila je pod tom zastavom.
Onom na kojoj piše - odgovornost.
Zahvalјujući njoj, uspeli smo da se izborimo sa poplavama,
Ona nam je omogućila da stanemo pred nosioce korupcije i kriminala,
pred tajkune i njihove političare, da ih zaustavimo i sprečimo da dalјe otimaju.

Interesantan je prelazak iz pronominalne ekskluzivnosti u pronominalnu inkluzivnost, kojom i čitaoci postaju pripadnici opsega deiktika „mi“, a koja je postignuta samo uz pomoć leksičkog oruđa – upotrebe reči „odgovornost“.

A sada, kada pravimo prve korake u 2015. godini,
onoj u kojoj nas očekuje ogroman rad, mislim da je red da tu odgovornost i podelimo.

Još jedan način kojim se dokazuje moć političkog ubeđivanja je identifikacija tehnika ublažavanja pretnje obrazu sagovornika (engl. mitigation of face-threatening acts). Brown & Levinson (1987: 62) su definisali negativni obraz (engl. negative face) kao nastojanje učesnika konverzacije da njihove aktivnosti budu neometane od strane drugih. Pozitivni obraz (engl. positive face) je definisan kao želјa govornika da bude odobren i cenjen od strane drugih.
U autorskom tekstu za „Večernje novosti“ premijer Vučić ne izražava svoje želјe, očekivanja i zahteve kroz upotrebu indirektnih govornih činova ili učtivih formi, već kroz upotrebu inkluzivne pronominalne deikse, preciznije lične zamenice „mi“, čiji opseg obuhvata i njega samog, kao i kroz upotrebu budućeg vremena. Pretnje negativnom obrazu sagovornika su ublažene činjenicom da govornik ne isklјučuje sebe iz onoga što očekuje od drugih. Govornik i slušaoci/čitaoci su ujedinjeni u ovim budućim zadacima. Na ovaj način se gradi solidarnost između njih i omogućuje političko ubeđivanje.

Da radimo više, da učimo više, da budemo bolјi, i prema sebi i prema drugima.
I što pre to shvatimo, što pre postavimo cilјeve i krenemo ka njima,
pre ćemo i sebe, i čitavu zemlјu, dići na noge.
...
Ali, hajde da počnemo da ih pravimo.
I hajde da 2016. godinu dočekamo raskošno ukrašeni.

Brojni su primeri ublažavanja pretnje negativnom obrazu sagovornika i u inauguracionom govoru, ali i ublažavanja pretnje pozitivnom obrazu sagovornika u članku u „Večernjim novostima“. Svi primeri podrazumevaju i upotrebu personalnog deiktika „mi“.
Očekivano je da političari nastoje da postignu što veći stepen slaganja svoje publike. Identifikovanje pronominalne deikse udružene sa primerima ublažavanja pretnji pozitivnom i negativnom obrazu, pomoglo nam je da potvrdimo hipotezu o njihovoj funkciji ubeđivanja, jednog od glavnih cilјeva svakog političara. 

Reference:
Bar-Hillel, Yehoshua. 1954. Indexical Expressions. Mind 63: 359-376.
Billig, Michael, 1995. Banal Nationalism. London: Sage Publications.
Blas Arroyo, José Luis. 2000. Mire Usted Sr. González... Personal Deixis in Spanish Political-Electoral Debate. Journal of Pragmatics 32: 1-27.
Brown, Penelope and Stephen C. Levinson. 1987. Politeness. Some Universals in Language Usage. 2nd edn. Cambridge: Cambridge University Press.
Fillmore, Charles J. 1997. Lectures on Deixis. Stanford: CSLI Publications.
Lyons, John. 1977. Semantics, vol. 2. Cambridge: Cambridge University Press.
Levinson, Stephen. 1983. Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press.
O'Keeffe, Anne, Brian Clancy and Svenja Adolphs. 2011. Introducing Pragmatics in Use. Abingdon England, New York: Routledge.
Perkins, Revere D. 1992. Deixis, Grammar and Culture. Amsterdam and Philadelphia, PA.
Proctor, Katarzyna, Lily I-Wen Su. 2011. The 1st Person Plural in Political Discourse: American Politicians in Interviews and in a Debate. Journal of Pragmatics 43: 3251–3266.
Seidel, Gill. 1975. “Ambiguity in Political Discourse.” In: Political Language and Oratory in Traditional Society. ed. Maurice Bloch. 205-226. London: Academic Press.
Zupnik, Yael-Janette. 1994. A Pragmatic Analysis of the Use of Person Deixis in Political Discourse. Journal of Pragmatics 21: 339-383.

Dodaj komentar (0)