ћирилица

Ovde objavljujemo autorske tekstove članova Društva mladih lingvista iz sociolingvistike. Napominjemo da su tekstovi zaštićeni Creative Commons licencom (Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija), pod kojom se podrazumeva da je dozvoljeno umnožavanje, distribucija i javno saopštavanje dela, bez prerada, ali samo u nekomercijalne svrhe i pod uslovom da se navede ime autora.


 

"Sad znam malo i Ćirila, ali bolje znam Metodija" - o kontaktima predškolske dece sa pismima srpskog jezika

Piše: Una Radonjić (Katedra za iberijske studije, Filološki fakultet u Beogradu)


Upotreba ćirilice i latinice za pisanje srpskog jezika već poslednjih nekoliko decenija predstavlja kontroverzno pitanje, koje se, osim u najširoj javnosti, često poteže i u krugovima ovdašnjih (socio)lingvista, pa i onih kojima su povereni zadaci korpusnog jezičkog planiranja. Laičke rasprave o tome da li je ćirilica jedino pismo podobno za srpski jezik, a latinica pak pismo koje nije izvorno srpsko, te ga kao takvo treba iskoreniti, postepeno su se uvukle i u same lingvističke rasprave, a delimično i u zakonodavstvo (analizu te problematike pregledno izlaže Bugarski 2013: 97–107). Indikativna za srpsku jezičkoplanersku ideologiju u vezi sa ovim pitanjem jeste i činjenica da se u novoj
Normativnoj gramatici srpskog jezika ćirilica naziva srpskom, a latinica srpskohrvatskom, uz nedvosmisleno davanje prednosti ćirilici (Piper & Klajn 2013: 17).
U sociolingvističkim raspravama o statusu ovih dvaju pisama, čak i u onima koje se otvoreno, ponekad čak i agresivno, zalažu za isključenje latinice iz pravopisne norme srpskog jezika, ipak se priznaje očigledna činjenica da je latinica u javnoj upotrebi znatno prisutnija od ćirilice. Ono što se, međutim, uglavnom zanemaruje, jesu implikacije te činjenice na obrazovnu jezičku politiku u Srbiji. Svima je poznato, naime, da nastavni program predmeta Srpski jezik predviđa da učenici osnovne škole najpre nauče ćirilicu, pa tek onda latinicu. Istovremeno, gotovo da se potpuno ignoriše činjenica da su mnoga predškolska deca, posebno ona iz gradskih sredina i iz porodica koje, krajnje uslovno rečeno, pripadaju srednjoj ili višoj klasi, već pre polaska u osnovnu školu imala nekakav kontakt sa latinicom. Mnoga od te dece nisu naučila da pišu koristeći papir i olovku, ali zato relativno umešno kucaju latinicom na kompjuterima, mobilnim telefonima, tabletima i sličnim sredstvima elektronske komunikacije. Dodatni aspekt ove pojave jeste i to što ta deca pri tom ne koriste srpsku (tj., prema novoj normativističkoj terminologiji „srpskohrvatsku“) latinicu, nego onu internacionalnu, bez dijakritičkih znakova (popularno nazivanu „ošišanom“), kakva im je dostupna na većini uređaja za elektronsku komunikaciju. Jednom rečju, današnja deca, u nekim slučajevima, još u predškolskom uzrastu, pre planiranog kontakta sa srpskom ćirilicom i opismenjavanja kroz formalno obrazovanje, razvijaju određene kompetencije na drugom pismu, i u drugom medijumu.
Od jedne odgovorne obrazovne jezičke politike očekivalo bi se da ovakvu pojavu nikako ne zanemaruje, već da je uzme u obzir prilikom definisanja školskih programa, pisanja udžbenika, razvoja metodike nastave maternjeg jezika i ostalih zadataka obrazovnog jezičkog planiranja. Da li pri tome treba nastojati da se kompetencija koju deca već pre opismenjavanja kroz formalno obrazovanje na nekom nivou poseduju što bolje iskoristi, ili pak da se sveukupna jezička politika usmeri tako da buduća deca ne dobiju priliku ni da je razviju pre polaska u školu, pitanja su složena i kontroverzna, baš kao i pitanja o samoj digrafiji u Srbiji. Međutim, deluje u najmanju ruku nenaučno, ako ne čak i štetno, to što se jedna ovakva pojava ne istražuje i što se na osnovu nje ništa ne preduzima u reformi obrazovne jezičke politike, kada je u pitanju opismenjavanje. Sasvim suprotno, čini se da su našim jezičkim planerima koji se bave obrazovanjem relevantna neka sasvim druga pitanja u vezi sa usvajanjem pisama srpskog jezika. Mnogi od nas bi to mogli potvrditi ponekim primerom iz sopstvenog okruženja. Nedavno sam bila svedok situacije koja gotovo sve aspekte ove pojave jasno ilustruje. Naime, jedna šestogodišnja devojčica savladala je upotrebu kompjutera i kucanje latinicom do te mere da je nesmetano mogla da se dopisuje sa drugaricama (takve dece, očigledno, ima još) putem interneta. Kada je krenula u prvi razred osnovne škole od učiteljice je slušala isključivo o ćirilici, o kojoj prethodno nije znala ništa, i o nekom „drugom pismu“ samo usputno, a upravo je to ono pismo koje je prepoznala kao deo svoje kompetencije. Učiteljica je uz predstavljanje srpske ćirilice govorila i o radu Ćirila i Metodija. Da ovakva vrsta diskursa nije prikladna za početak školskog uzrasta dovoljno nam govori i to da je šestogodišnja devojčica, posle tog školskog dana, nakon priče o tome šta je učila u školi, zaključila: „Sad znam malo i Ćirila, ali bolje znam Metodija.“ Rezultat je tu: deca lako mogu povezati neke informacije (u ovom slučaju imena) sa pogrešnim činjenicama (u ovom slučaju sa različitim pismima – Ćirilo je ćirilica, Metodije latinica), zbunjena su novim grafijskim kodom koji ne poznaju, a njihova prethodno stečena kompetencija potpuno se zanemaruje. Nije li to dovoljno podsticajno za obrazovnu jezičku politiku i planiranje u Srbiji danas?

Reference:
Bugarski, Ranko. (2013). Jezička politika i jezička stvarnost u Srbiji posle 1991. godine. U: Vesna Požgaj Hadži (ur.). Jezik između lingvistike i politike. Beograd: Biblioteka XX vek. str. 91–111.
Piper, Predrag & Ivan Klajn. (2013). Normativna gramatika srpskog jezika. Novi Sad: Matica srpska. 

Dodaj komentar (0)

Standardni jezici i politika nejednakosti

Piše: Vuk Vukotić (mlađi naučni saradnik na Institutu za litvanski jezik u Vilnjusu, Litvanija)
 

Jezički stručnjaci se često žale na učestale jezičke greške, na upotrebu žargona i anglicizama, što je u Srbiji već na neki način tradicija. Dominantni stav lingvista je da se standardni jezik ne čuva dovoljno i da jezička kultura opada. Ovi stavovi prema jeziku imaju za posledicu ono što pojedini lingvisti nazivaju „politikom nejednakosti“, koja će biti glavna tema ovog teksta. Smatram da je bitno, pogotovo povodom debate koje je se skoro vodila oko akcije „Negujmo srpski jezik“, dati istorijsko objašnjenje pojmova „jezička kultura“ i „standardni jezik“, na koje se lingvisti pozivaju.
Ono što povezuje prethodna dva fenomena je upravo uloga lingvističkih autoriteta u društvu – naši lingvisti često ukazuju na „ogrešenja o normu“ i putem toga komentarišu opštu kulturu, stanje u obrazovanju i društvu, kao i društvenu poziciju govornika. Iz članka u članak koje lingvisti povremeno objavljuju, upotreba „nepotrebnih tuđica“ se predstavlja kao znak nemara prema sopstvenom narodu i identitetu, a ukazivanjem na javnu upotrebu žargonizama, ukazuje se na nekulturu i neobrazovanost korisnika tih reči. To, naravno, nije sve – tu su i gramatičke, sintaksičke i ostale greške koje „narušavaju jezički sistem“, a to je, kako kažu naši lingvisti, „odraz duhovnog stanja nacije“. Posebno se problematizije to što se ove greške nalaze u javnom prostoru. Ovo nikako nije srpski fenomen, što je bitno pomenuti; istraživanja pokazuju slične prakse iz drugih evropskih zemalja, npr. Grčke ili Nemačke (Moschonas & Spitzmüller, 2010; Spitzmüller, 2007).
U tom smislu, ako pogledamo na koncept jezičke kulture sa društvenog stanovišta, on se može konceptualizovati kao fenomen da je jedan jezik ujedno nominovan kao jezik jednog celog naroda ili grupe naroda (srpski, nemački, ruski), a ujedno i jezik prosvećene elite (pravilan, čist, neiskvaren, književni).  Zbog toga, jezička kultura takođe prepoznaje standardni (ili književni, stariji termin) jezik kao jedini validni i reprezentativni oblik jezika. Uloga u društvu i ideološki razvoj standardnog jezika je vrlo koncizno prikazana u knjizi „Voices of modernity: Language ideologies and politics of inequality“ [Glasovi modernosti: Jezičke ideologije i politika nejednakosti] Ričarda Baumana i Čarlsa Bigsa (2003), u kojoj se objašnjava kako je jezički standard  inkorporiran u „politiku nejednakosti“, koja proizilazi iz jedne etape u razvoju (evropske) istorije, naime modernizma. Ovaj pojam teoretičari koriste za period koji počinje sa prosvetiteljstvom, a završava se, po nekima, posle Drugog svetskog rata (kada počinje postmodernizam), a po drugima, on još uvek traje, ali je u svojoj poznoj fazi, gde se njegovi nedostaci jasno vide.
Shvatanje važnosti jezika za društvu počinje u periodu prosvetiteljsta (tj. prvoj fazi razvoja modernizma), kada se postavljaju principi savremene nauke i građanskog društva, dve tekovine u kojima je jezik od centralnog značaja. Pokret su vodili intelektualci; primerice, u Engleskoj su to bili članovi „Kraljevskog društva“, među poznatijima Džon Obri i Frensis Bekon. Oni su se jasno distancirali od narodnih verovanja, paganstva, običajnog i nenaučnog shvatanja sveta. Idealizovali su univerzitete i, verovali ili ne, gradske kafane, gde su mogli neometano da pričaju sa drugim (isključivo muškim) intelektualcima o društvu, nauci i umetnosti.
Jezik ima bitnu ulogu u ovoj idealizaciji univerziteta i kafana, jer je on ključ za racionalnost, preciznost, empirijsku utemeljenost, apstrahovanje i, najvažnije, kao oznaka pripadnosti građanstvu, on daje mogućnost učestvovanja u javnoj sferi (Bauman & Biggs, 2003: 65). Džon Lok u to vreme formira prve norme upotrebe jezika u javnom prostoru i u nauci u svom delu „O zloupotrebi reči" (prisetimo se važnosti jezika u javnom prostoru za naše današnje lingviste). Bitna tekovina modernizma je upravo idealizacija odmerenog i racionalnog jezika, što je u kontrastu sa dotadašnjim viđenjem retorike kao dobrog jezika. Lok se u pomenutoj knjizi najviše obrušio na retoriku, izvrtanje reči i korišćenje jezika u sebične svrhe.  Jasan, precizan i normiran javni jezik, zajedno sa principima građanstva koje je Lok izneo u „Dvema raspravama o vladi“, čine pravu modernističku viziju civilnog društva koju Bauman i Bigs nazivaju „hegemonija prosvećene elite“ (ibid.: 49), iste elite koju bi marksistički orijentisan intelektualac nazvao „buržoazija“.
U romantizmu, ova elitistička paradigma jezika (i društva) je navodno trebala da se promeni u „narodnu“, ali nije. Herderova romantičarska ideja jezika je bila da je jezik „duh naroda“, pa samim tim i vlasništvo naroda, što bi značilo niko nema pravo da ispravlja ili menja narodni jezik. Ali, izgradnja nacionalnih jezika (čiji se standardni oblici prvi put pojavljuju u ovom periodu) je uklopljena u malopre pomenutu modernističku paradigmu. Herderove i Lokove, naizgled suprotne, ideje o jeziku su se uklopile u novu ideju o jeziku, koju je artikulisao Vilhem fon Humbolt (ibid.: 191) na sledeći način: jezik je u vezi sa idejama koje predstavlja (jasan jezik = jasne ideje), kao i u vezi sa narodom koji govori taj jezik (jedan narod = jedan duh u jednom jeziku). Na praktičnom planu, kako je latinski bio jedini standardizovani jezik u to vreme, novonastali nacionalni jezici su postali „standardi“ upravo tako što su lingvisti tog vremena pokušavali da mu daju osobine latinskog standarda – prvenstveno gramatiku (sa pravilima koja bi ličila na latinska pravila: paradigme, kategorije itd., a koja moraju da se nauče) i rečnik (Feitsma, 2002: 215). Ideje „prosvećeno-normiranog jezika“ i „narodnog jezika“ su, dakle, konvergirale jako brzo, i dobili smo jezički standard koji nas uči da se kroz pravilan jezik ogleda i naša obrazovanost i pripadnost jednoj naciji. Tako dolazimo i do današnje situacije da nas prosvećena elita uči da „ne znamo svoj jezik“.
Nadam se da je ovo donekle sveobuhvatiniji odgovor na pitanje zašto nas lingvisti, u (verovatno iskrenoj) želji da stvore jednakost, neminovno dele u grupe dobrih i loših korisnika jezika, uplićući se (možda nevoljno) u stvaranje politike nejednakosti.

Reference:
Bauman, R., & Briggs, C. L. (2003). Voices of modernity: Language ideologies and the politics of inequality. Cambridge University Press.
Feitsma, Anthonia. (2002) ‘Democratic’ and ‘elitist’ trends and a Frisian standard. Andrew R. Linn & Nicola McLelland (Eds.), Standardization. Studies from the Germanic languages, 205-218.
Moschonas, S., & Spitzmüller, J. (2010). Prescriptivism in and about the media: A comparative analysis of corrective practices in Greece and Germany. Language Ideologies and Media Discourse: Texts, Practices, Politics, 17.
Spitzmüller, J. (2007). Staking the claims of identity: Purism, linguistics and the media in post‐1990 Germany. Journal of Sociolinguistics11(2), 261-285.

Dodaj komentar (0)

Žargon: kada da i zašto ne

Piše: Ivana Glišović (master filolog hispanista)

 

Pročitavši članak Kevo, brate, skuvaj mi fuka u jednom dnevnom listu i povedena time koliko moji drugovi/drugarice koriste žargon u govoru, odlučila sam da prokomentarisem žargon u srpskom jeziku i njegovu upotrebu u različitim kontekstima.
Žargon najčešće stvaraju i koriste mladi koji prihvataju sve što je novo i koji žele da se odvoje od sveta odraslih. Fenomen žargona sam po sebi nije problem. I ranije su mladi, i ne samo oni, u međusobnoj komunikaciji imali svoj način izražavanja kako bi olakšali sebi sporazumevanje.
Žargonske reči dobijaju malo drugačija značenja od osnovnih, koja su poznata velikom broju govornika. Ne treba da nas zbunjuje upotreba reči gajba jer je njeno značenje u žargonu „stan“, a ne „kućica za čuvanje ptica ili divljih životinja, kavez“ ili „drveni sanduk za prenošenje voća ili živine“. Slično, žargonizam zakuvati nema veze sa kuvanjem, već se odnosi na svađu.
U svakodnevnom govoru su se već ustalili žargonizmi kojima se označavaju bliski srodnici. Tako ćemo za roditelje reći da su starci, brata ćemo uglavnom zvati burazom, a sestru švecom. A ukoliko su i mlađi od nas, zadovoljstvo je veće − oni će za nas biti balavci.
Često ćemo za lepe i zgodne devojke i momke koristiti pojmove iz životinjskog sveta. Tako će pohvalno za nju zvučati žargonizmi riba ili mačka, a za njega mačak ili mačor. Mada, zgodnog momka najčešće nazivamo frajerom. A ukoliko mu se zbog nečeg divimo, smatraćemo ga carem ili, možda, džekom (pod uslovom da ima mnogo novca).
Za neke pojmove imamo i po dva žargonizma. Roditelji su ne samo starci, nego i matorci. Prilikom oslovljavanja prijatelja nećemo voditi računa da li ćemo koristiti tebra ili frend. Ukoliko ne poštujemo zakon, stižu momci u plavom, pajkani ili murija. Ako zatreba, ide se u ćuzu ili ćorku, nije važno, jer značenje je isto (=zatvor).
Bez obzira na to što je tvorila nove, mnoge žargonizme današnja omladina preuzela je od pripadnika starijih generacija, na primer bubator = osoba koja uči napamet ili drpnuti = ukrasti.
Da bi nam neki ljudi, predmeti ili pojave bili draži ili podnošljiviji, zvaćemo ih žargonski profa umesto profesor, matiš umesto matematika. Po ugledu na matiš stvoren je i žargonizam Begiš (=Beograd). Sufiks –iš, kao i –ić (npr. fotić (=fotoaparat) ili narkić (=narkoman)), ukazuju na simpatije koje gajimo prema osobama, predmetima, pojavama koje se nalaze u korenu žargonizma.
Veliki broj žargonizama nastaje kao posledica zamene slogova u rečima: dorogovićemo se (=dogovorićemo se); mojne (=nemoj); tebra (=brate)fontele (=telefon). Takođe, čest tvorbeni mehanizam žargonizama je skraćivanje reči (npr. ljubac (=poljubac)) ili sufiksacija skraćene osnove (npr. rođus (=rođendan)) od kojih su žargonizmi nastali.
Većina navedenih žargonizama pripada domaćoj tvorevini, ali su česti i žargonizmi stranog porekla u svakodnevnoj komunikaciji. Tako smo od pripadnika starijih generacija preuzeli turcizme sikter (kafa) (=„brza” kafa), jaran (=prijatelj). Osim Turaka, značajno su uticali i Englezi, te smo od njih pozajmili reči: lajkovati (=svideti se), edovati (=dodati). Zato nije čudno što ćemo u svakodnevnom govoru pre čuti oblike: dresnuti, drinkati, ekstra, kis, kulirati, mjuza, parti, frik nego te iste oblike na srpskom jeziku: obući se, piti, alkohol, prelepo, poljubac, ignorisati, muzika, zabava, čudak.
Danas smo svedoci sve češće upotrebe žargona i u situacijama koje nisu njemu svojstvene. Žargon je u stvari sredstvo komunikacije među članovima određene grupe, ali sve više prodire i u javnu komunikaciju, tj. upotrebljava se u formalnim situacijama. Takođe, rekla bih da nismo svesni koliko često upotrebljavamo ovakav jezički izraz, jer ga nesvesno iz usmenog koda prenosimo u pisani kod iako to nije njegova adekvatna upotreba.
Žargon je vrlo prisutan u govoru omladine, što je očekivano jer je to „jezik“ kojim mladi među sobom komuniciraju kako bi se razlikovali od starijih generacija. Međutim, neprimereno je žargon koristiti u formalnim situacijama. Nije pogodno reći šljaka umesto posao ili blejim umesto dosađujem se u nekom formalnijem govoru, npr. u školi/na fakultetu ili na nekom skupu. Formalne situacije zahtevaju upotrebu standardnog jezika, pre svega zbog njegove sveobuhvatnosti. Takođe, standardni jezik je odlika književnih dela, mada se žargon se može upotrebiti u književnim delima zarad ostvarivanje posebnih stilskih efekata.
Upotreba žargona u pisanim sastavima učenika je aktuelna tema. Žargon u pisanim sastavima je posledica toga što mladi dosta vremena provode koristeći računar i Internet, a malo čitaju knjige, pa nemaju dovoljno razvijen vokabular. Međutim, zadatak nastavnika srpskog jezika je da kod učenika razvija sociolingvističku kompetenciju, tj. razumevanje u kojim kontekstima treba upotrebljavati koji jezički registar. Tako će učenik shvatiti kada može da upotrebljava žargon, a zašto u određenim situacijama ne može. 

Dodaj komentar (0)

Koncept engleskog kao lingua franca i njegova uloga u formiranju jezičkih obrazovnih politika u Evropi

Piše: Marija Nedeljković – Pravdić (doktorand na Filološkom fakultetu i Fakultetu političkih nauka u Beogradu)

 

U pogledu današnjeg sociolingvističkog i lingvokulturnog fenomena engleskog kao globalnog jezika treba imati u vidu različite tipove govornika ovog jezika. Prema modelu koncentričnih krugova, govorimo o tri tipa govornika. Unutrašnjem krugu (eng. inner circle) pripadaju maternji govornici engleskog jezika, spoljašnjem krugu (eng. outer circle) pripadaju bivše kolonije, gde engleski ima status službenog (drugog) jezika, dok trećem krugu, “krugu koji se širi” (eng. expanding circle) pripadaju područja, uključujući i Evropu, gde se engleski jezik uči kao strani jezik. (Kachru, 1985, cit. u Sočanac, 2005, Jenkins, 2006) U akademskim krugovima spoljašnjem krugu i krugu koji se širi posvećuje se posebna pažnja, imajući u vidu uticaj i povezanost koji ima engleski kao globalan jezik, sa jedne strane, sa procesom globalizacije, lingvističkim imperijalizmom, lingvističkom ekologijom, manjinskim jezicima, jezičkim pravima, jezičkom ideologijom i sl, a sa druge strane i sa jezičkom politikom i planiranjem, posebno u evropskom kontekstu. U skladu sa tim, nalazimo i različite stavove u stručnoj literaturi prema engleskom kao globalnom jeziku, koji se kreću od neutralnih, pozitivnih, pa sve do osude, pre svega, lingvističkog imperijalizma.
Predmet našeg interesovanja je “krug koji se širi”, pa ćemo shodno tome definisati ključni pojam naše analize, koncept engleskog kao lingua franca (ELF), polazeći od postavke da “bolje poznavanje ELF vodi ka informisanom donošenju odluka, pre svega u oblasti nastave, učenja i evaluacije, ali i u širem kontekstu jezičke politike i planiranja” (Filipović, 2008a: 289). Poslednjih godina ovaj termin se koristi kao način pozivanja na komunikaciju na engleskom jeziku između govornika različitih maternjih jezika. To, međutim, ne znači da ELF  isključuje učešće i maternjeg govornika u ELF interakciji. U većini slučajeva, ELF je "jezik kontakta” između govornika koje ne dele isti maternji jezik i kulturu, a za koje je engleski jezik izabrani strani jezik komunikacije (Seidlhofer, 2005: 339). Dakle, ELF najšire shvatamo kao “sredstvo komunikacije među pripadnicima različitih lingvokulturnih grupacija kojima dati jezik nije maternji jezik” (Filipović, 2008a: 289). Potreba identifikacije sa jezikom postaje sve slabija usled potrebe da proširimo svoj opseg delovanja. ELF se shvata kao jezik komunikacije, a ne identifikacije, koji odlikuje funkcionalna fleksibilnost, multikompetencija, upotreba u svim društvenim domenima, fleksibilnost, specifičan status, globalna rasprostranjenost (House, 2003). Filipović (2008a) ističe da su jezički elementi od ključnog značaja za razumljivost iskaza na ELF i da je u nastavi engleskog kao stranog jezika neophodno uvesti određeni stepen tolerancije na leksičko-gramatička i fonetsko-fonološka odstupanja od norme engleskog kao maternjeg jezika. Na taj način ćemo posredstvom sopstvenog idiolekta projektovati sopstvenu socio-kulturnu realnost. Govornici ELF po pravilu nisu monolingvalni, pa samim tim i ne teže pragmatičnom i kulturnom poistovećivanju sa maternjim govornicima engleskog jezika. Bogatstvo ELF leži u unošenju elemenata drugih jezika u sistem engleskog jezika, što ELF čini na neki način hibridnim jezikom (House, 2003).

Dodaj komentar (0)

Opširnije: Koncept engleskog kao lingua franca i njegova uloga u formiranju jezičkih obrazovnih politika u...

Revitalizacija jezika

Piše: Ivana Bošković (Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu)

 

U globalnom svetu danas, u kome su „prevaziđene“ jezičke i geografske granice, te su smanjene prepreke u komunikaciji, raste broj jezika i kultura koje bi trebalo očuvati (García, 2003: 22). Na prvi pogled iznenađuje činjenica da samo 4% svetskog stanovništva govori 96% jezika sveta, odnosno da preko 96% svetske populacije koristi prvih 4% jezika sveta (Filipović, 2009: 107). Međutim, kada pomislimo na ogroman broj govornika samo četiri „svetska“ jezika - engleskog, španskog, hindi i mandarinskog kineskog - shvatimo da ovi globalni procenti nisu nimalo iznenađujući. Šta se dešava sa jezicima koji nemaju tu privilegiju da budu visoko rangirani na listi jezika sa najvećim brojem govornika? Da li to znači da je njihova vrednost umanjena u odnosu na „veće“ jezike, i da je, samim tim, njihova sudbina unapred određena, tako da će, kada bude nestao poslednji živi govornik, nestati i sam jezik?
Kako Hinton navodi, tek 90-ih godina XX veka lingvisti, a i same društvene zajednice, kreću da se zanimaju za revitalizaciju jezika. Tokom 70-ih i 80-ih bilo je reči o održavanju jezika (engl. language maintenance), ali ideja o „spasavanju“ jezika od izumiranja još nije bila toliko razvijena. U početku, spasiti jedan jezik značilo je dokumentovati ga pre nego što više ne bude njegovih govornika, dok se danas teži tome da se, pored dokumentovanja, obuče novi govornici koji će koristiti taj jezik, odnosno da se pronađu načini da ljudi uče jezik, čak i u onim situacijama kad se ne radi samo o „prenošenju“ jezika iz generacije u generaciju (Hinton, 2003: 45).
Prikazaćemo primer iz aktuelne situacije u Francuskoj. Naime, prema francuskom Ustavu, jedini jezik Republike Francuske jeste francuski. Međutim, u ovoj zemlji se govore i drugi jezici – bretonski je jedan od njih. Jezik koji se govori na severozapadu Francuske, u Bretanji, decenijama je bio zabranjen: deca su u školama kažnjavana ako su ga govorila, a čak se i u okviru porodice izbegavalo njegovo korišćenje. Kao posledica te zabrane, za razliku od milion govornika s početka XX veka, danas ovaj jezik ima oko 206 000 govornika. Kako navodi Kancelarija za bretonski jezik, najveći problem predstavlja činjenica da ti govornici uglavnom pripadaju starijoj populaciji. Prema izveštajima koje objavljuje UNESCO, bretonski jezik spada u grupu „ozbiljno ugroženih jezika“. Ipak, situacija se poslednjih godina polako menja. Danas je to priznati regionalni jezik, postoje novine i radio emisije na njemu, u čitavoj Bretanji zvanični nazivi ulica i putnih znakova su na oba jezika (francuskom i bretonskom), i, možda najbitnije, bretonski je uveden u pojedine škole u ovoj regiji. Iako verovatno ovi koraci neće značiti potpunu upotrebu bretonskog u svakodnevnom životu stanovnika Bretanje (jer i dalje mladi više samo poznaju ovaj jezik nego što ga zaista govore), barem će označiti nastavak života ovog jezika. Jer, kako je rekao Fulup Jakez, predstavnik Kancelarije za bretonski jezik: “Mislim da je bretonski jezik glavni aspekat naše kulture, našeg identiteta. Ako izgubimo naš jezik, izgubićemo sve“. 
Zbog čega je značajna revitalizacija jezika? Odgovor koji je dao predstavnik Kancelarije za bretonski jezik jeste ujedno i jedan od najvažnijih odgovora na postavljeno pitanje. Svaka društvena grupa ima svoj identitet, koji se ispoljava kroz jezik, a jezik je direktna veza sa nasleđem (García, 2003: 22), koje je uticalo na stvaranje tog identiteta, kako društvene grupe, tako i svakog pojedinca. Fišman u ovom kontekstu uvodi „jezičku privrženost“ (engl. language loyalty), koja označava „težnju etničke zajednice da očuva svoj jezik uprkos svim očekivanjima, i to ne zbog toga što jezik ima određenu praktičnu ulogu u njihovim životima, već zato što predstavlja jedan od ključnih nosilaca njihovog identiteta i sredstvo za transgeneracijski prenos etniciteta, kulturnih, tradicijskih, religijskih i drugih vrednosti“ (Fishman, 1991; cit. u: Filipović, 2009: 100).
Drugim rečima, jezik se ne posmatra samo kao sredstvo komunikacije, već i kao sredstvo preko kojeg se mlađe generacije razvijaju i oformljavaju kao bića sa određenim mišljenjima, vrednostima i pogledima na svet, koja kasnije iskazuju isto preko jezika. Bez jezika ne bi bilo humora ili pisane i usmene književnosti u kojima se može „pročitati“ pripadnost određenom narodu ili društvenoj grupi. Stoga i ne čudi činjenica da su mnoge studije o identitetu u društveno-kulturnoj antropologiji zasnovane upravo na lingvističkim dokazima, kao što su to intervjui, različite narativne forme, usmena književnost, itd. (Bucholtz, Hall, 2007: 369).

Dodaj komentar (0)

Opširnije: Revitalizacija jezika